Razne struje i pravci koji zasnivaju postmodernu arhitekturu imaju zajedničku tačku. Traženje značenja.
Tokom poslednjih decenija ne samo da smo videli našu okolinu napadnutu zagedjenjem i arhaičnim porastom gradova, nego smo videli i da nestaju svojstva koja su omogućavala čoveku da bude slobodan i da sudeluje...
Izraz značenje očigledno podrazumeva nešto što se ne može kvnatifikovati. Čovek se ne poistovećuje sa količinama nego sa vrednostima koje idu sa one strane obične korisnosti. Kao umetnost, arhitektura se uvek zanimala za ova svojstva. Pri svemu tome, danas se, izgleda, zaista zaboravila umentička domenzija arhitekture. Jednoličnost okoline jedan je od vidova takvog stanja. Sva mesta
liče sve više i više jedno na drugo i gube ono što je u prošlosti činilo od nje genius loci. Ali, sdruge strane iskusili smo, takodje mnogobrojne haotične sredine nemoćne da proizvedu, slike zadovoljavajuće okoline. Jednoiličnost i haos jesu na izgled protivurečne, ali, gledajući na njih iz veće blizine, primećujemo da su to veoma isprepletani vidovi opštije krize koju možemo da nazovemo nestankom mesta. Ta neprisutnost uglavnom je tumačena kao jedna od posledica poraza moderne arhitekture. Protivdejstvo postmodernizma zahteva značeću okolinu i odbacuje funkcionalističku dokrinu arhitekture koja može da bude svedena na formalno izražavanje uslova praktičnog, društvenog i ekonioskog života.
Medju raznim pokušajima dva su posebno predstavljačka. Pluralčistička složenost Roberta Venturija i racionalistička tipologija Alda Rosija. U toku deset ili petnest poslednjih godina, ova dvojica arhitekta imali su ulogu katalizatora za sveukupnost profesije, ne samo polemističkim ostvarenjima, nego i svojim nepisanim izjavama koje objašnjavaju i opravdavaju njihove postupke. Polazište Venturija jeste jeste rakcija protiv jednoličnosti, i on govori u prilog složene arhitekture koja izražava sve žbogastvo i dvosmislenost modernog iskustvaž. Obrnuto, Rosi se buni protiv slobodne raznolikosti i hoće povratak na tipšične suštinske oblike koje svi mogu da razumeju. Tako, za isti problem dvojica arhitekata predlažu potpuno suprostna rešenja. Uporedna studija može ipak da donese elemente korisne za bolje razumevanje sadašnjeg traganja što se tiče značenja arhitekture. U svom uvodu za Venturijebo delo KOMPLEKSNOSTI I PROTIVUREČNOSTI U ARHITEKTURI, Vinsent Skali pojašnjava Venturijev postupak. On nam otvara oči za ono što se stvarano dogadja u Sjedinjenim Državama, i gradi, polazeći od običnih, raznorodnih, seriski proizvedenih struktura, čvrstu arhitekturu, koju podiže na nivo umetnostiž. Drugim rečima, umesto da uzme za polozište idealnu sliku “boljeg sveta”, Venturi polazi od konkretnog svakodnevnog života. Tako on pretpostavlja “hibridne” elemente žčvrstimž elementima, neodredjenost žjasnoćiž, “izobličene” elemente “pravilnim elementima, dvosmislenost “artikulacije”, uopšte, odlučuje se “za obe u isto vreme” pre nego za alternativu “bilo-bilo” i pripoveda “teško jedinstvo uklučenja pre nego lako jednostavno isključenje”. U svojoj knjizi, Venturi ilustruje ovaj pristup snalitičkim studijama starih i sadašnjih gradjevina. Njegove analize služe da objasne opšta načela arhitetonske kompozicije, kao što su ždoterivanjaž, “prilagodjavanje” i “manjanje” koje opravdavaju njegovo zanimanje za “okolnosti protvurečnosti složene stvaranosti”. Uglavnom Venturi želi “instančan kompromis izmedju reda i okolnosti, spoljašnjeg i unutrašnjeg, privatnih i javnih funkcija”, i dodaje, “zamislite unutrašnjost polazeći od spoljašnjosti ili obrnuto, poradja nužnu napetost koja doprinosi arhitektonoskom ostvarenju. Arhitektura se radja iz susreta spoljašnjih i unutrašnjih prinuda kasnije upotrebe i prostora. Zid postaje arhitektonski dogadjaj. Svakako je jedna od velikih Venturijevih zasluga to što nas je potsetio na važnost zida, tamo gde arhitektura “ima mestaž. Tako je on otvorio put za stvaranje razumevanje arhitektonskog oblika. Za Venturija je posebno važno da upotrebi žuobičajene elementež, aluzije na arhitektonsku prošlost. Tako za njega, “poznate stvari vidjene u uobičajenom kontekstu jesu različito zapažene kao nove ili starež. Uvodeći uobičajene elemente, Venturi je bio začetnik struje nazvane žkorenitim ekleticizmom” Ovaj izraz podrazumeva važnost veza koje postoje izmedju značenja i osećanja. Koliko možemo o tome da sudimo venturi se poziva na dva tipa značenja. Prostorno značenje koje je posledica medjudejstva unutrašnjih i spoljašnjih prisila i ikonografsko značenje koje je odredjeno sećanjima. Pri svemu tome, on ne objašnjava prirodu prisile više nego sećanja, njegovi teoriski osnovi ostaju pomalo nejasni.
Ne tako davno, Venturi je uspeo da odredi arhitekturu žkao dekorisani zaklonž. Zaklon, prost ili složeni prostor, preuzima funkciju, dok primenjeni ukrasi tumače značenje. On tvrdi da je svaka ikonografija koja se vezuje za sadašnji život, važnija nego prostorni odnoi i za njega žkad zapažate konstrukciju kao simboe u prostoru, a ne kao obliku u prostoru, pejzaž zadobija svu svoju kakvoću i značenju. Venturi isto tako podvlači, isto tako, da ukrašen zaklon može da bude izgradjen modernim tehnikama, pošto struktura tada postaje potka upotrebljena za dekorisanje.
Venturijeva ostvarenja ilustruju njegov pristup. žTako su planovi okarakterisani istančano medjuzavisnim prostorima, menjanim odnosima spoljašnje-unutrašnje, jednako odgovarajući na složene funkcionalne zahteve. Često fasede sjedinjuju začujuću kakvoću slike, sa pojedinostima koje sugerišu veoma široku gamu sadržaja. Uglavnom, njegovu arhitekturu možemo da nazovemo žpluralističkomž. Ona se ne oslanja na idealne oblike nego izražava posebno stanje.
U radu ARHITEKTURA GRADA, Aldo Rosi, objašnjava svoj pristup arhitekturi, izlažući svoje filozofske osnove i praktična znanja. Naslov nam već daje obaveštanje o njegvoj nameri. Uzimajući grad kao polazište on iznosi svoju italijansku gradsku ukorenjenost, razumevanje žzajedničke prirode arhitekturež. Medjutim... on ne odredjuje grad društvenim i ekonomskim odnosima. Za njega grad je arhitektonska stvaranost koja ima stalnost i značenje, spomenici koje on zaklanja služe kao žižne tačke okoline i stvaraju gradski oblik. Tako on posmatra grad kao umentičko delo koje treba da budu analizirani i odrešeni.
Analiza je vodjena po procesu rastavljanja, kojim je sveukupnost, razlomljena na gradske stvarnosti, pre svega konstrukcije, koje su uobličene od komada kao što su valjkasti stubovi, podupirači, zidovi ploče, truglasti i polukružni zabati, gredni mostovi, otvorene galerije i hodnici sa stubovima, prozori, ravne ili kupaste krovne konstrukcije, i poluloptaste kupole. Rastavljanje je ostvareno na način više teoretski nego praktični. Suprotno Venturiju, Rosi ne predstavlja analizu odredjenih primera, nego dolaze do svojih elemenata jedino žrasudjivanjemž. Ovi elementi vraćeni su potom na najednostavnije tipične oblike. Arhitektura se radja iz sabiranja tih žkomadaž, proces koji u Rosijevim ostvarenjenima izgleda apsolutno čist, u stvari, on izbegava žsve što je preinačivož i smešta elemente jedne pored drugih bez ikakve naknadne mogućnosti medjudejstva. Da ne bi narušio idealnu prirodu kompozicije, on zanemaruje dekoraciju i veoma brzo prelazi na sastav materijala. On dolazi od arhitekture krajnje jednostavnosti, utemeljene na tipičnim elementima koji različitim kombinacijama radjaju odredjenu tipologiju. Ostvarenja proizvedena tim procesom mogu da izgledaju kao arhetipovi slika, za koje se smatra da predstavljaju samu suštinu arhitekture. Soista, Rosi tvrdi “Tip je sam koncept arhitekture, to jest ono što je najbliže njenoj suštini”
Taj koncept tipologije predstavlja važan napor ostvaren radi ponovnog davanja značenja arhitekturi. U stvari, to nas podseća da je arhitektura prošlosti uglavnom bila zasnovana na raznovrsnom korišćenju tipova. Ali, koliko možemo o tome da sudimo, Rosi i njegovi učinci nisu razvili tu ideju na uverljiv način. Poreklo tipova nije objašnjeno i, prema tome, njihovo značenje ostaje nejasno. mada se izraz mesto javlja često u Rosijevom radu, struktura i karakter mesta nisu istraženi. To ga sprečava da dotakne problem prilagodjavanja odredjenog tipa specifičnim lokalnim okolnostima. U stvarnosti tipovi služe kao čisti modeli koji učestvuju i mehanicističkoj ars kombinatorici. Na uopšteniji način, Rosi odredjuje arhitekturu kao žsamostalnuž disciplinu, iako tvrdi, isto tako, da je žon sastavni deo čovekaž. Samostalnost, očigledno počiva u onoj šemi koju smo upravo naznačili, ali njene veze sa ljudskim životom nisu objašnjene...
U ovom traženju značenja za arhitekturu, stavovi Venturija i Rosija zasnivaju dva zanimljiva pokušaja. Dok Venturi nastoji da razazna svrsishodnost sadržane u svakom stvaranom stanju, Rosi traži žvečnu istinuž. Venturi je žpragmatičarž i konkretan, i neposredno koristi iskustvo prošlosti. Rosi je žracionalistaž i apstraktan, i deluje u idealnom svetu u kome se iskustvo ne uzima u obzir. Venturi žprilagodjavaž uutrašnje i spoljašnje prisile, utvršujući medjuzavisnosti različitih delova konstrukcije, dok Rosi okuplja potpuno nezavisne žkomadež. Naše porodjenje pokazuje da možemo optužiti svakog od njih za pristrasnost i da, u tom smislu, mogu da budu čak žopasniž. Složenost i protivurečnost iako se izrodjuju u novo površno tumačenje oblika, a tipologija dovodi do jalovog šematizma. Tako ponovo ostaje da se učini kraj haosu i jednoličnosti, a iz tog moramo da zakčjučimo da je postmodernizam propao na ta dva plana...
