Charles Jencks POSTMODERNI KLASICIZAM

Dok je likovnoj umentosti postmodernizam ostao nepovezan niz trendova, u arhitekturi se vrlo brzo iskristalizovao u pokret tokom sedamdesetih. Andrea Huyssen, kao jedan od razloga tome navodi činjenicu da je arhitektura više nego bilo koja grana umentosti podlegla otudjujućim efektima modernizacije. Moderni pokret u arhitekturi pospešio je industrijalizaciju i istovremeno degradirao lokalna društva i postojeću urbanu strukturu.. Postojala je zapravo tragična veza izmedju moderne arhitekture i modernizacije, koja je manje-više, direkno bila u suprotnosti sa pokretom moderne u drugim umetnostima...

Tragična veza arhitekture moderne i modernizacije ostala je vrlo uočljiva krajem 50-ih. Prva kritika te situacije unutar samog pokreta stigla je od aritekata iz Tima 10, kao što je Aldo Van Eyck, zbog čega je usledila jedna vrsta revizionističkog modernizma. Ova teorija i praksa zamenile su shvatanje mesta sa apstraktnim prostorom, insostirajući na čvrstini, niskim gradjevinama i apstraktnoj formi regionalizma, koje dans zagovara K.Framton pod zastavom kritičkog regionalizma Mario Bota i Ticino, arhitekte iz úvajcarske, vezuje to skretanje u najbolju ruku sa krhkim, apstraktnim, klasičnim konstrukcijama, iako je njehova regionalnost diskutabilna. Medjutim ta kritika nije bila previše radikalna.

Uspon postmoderne arhitekture i urbanizma zapravo datira od ovog napada, koji je, uporedo sa nizom urbanih i društvenih kritika koje je potaknuo, završio opštim demoliranjem modernističkih stambenih naselja.

 Rušenje Pruiit-Igoe, prikazane i na teliviziji u slou mošn izdanju 1972 i bezbor puta kopiran širom sveta kao radikalan način da se ukinu slična stambena naselja, ubrzo je počela da predstavlja mitsku smrt arhitekture moderne. Tako sam i ja to tumačio kad sam počeo da držim predavanja na tu temu 1974, i nagovesti iznenadnog nestanka, zajendo sa slikama eksplozije, imao je neverovatni oslobadjajući efekat. Naredne dve godine, na predavanjima širom sveta, koristio sam tu retoričku formuli - Smrt moderizma/Uspon postmodernizma... Postmoderni pokret je bio tada, a i dana je, opšte - društyveni protest protiv modernizacije i uništenja lokalne kulture vršenog udruženim snagama nacionalizacije, birokratije, instant razvoja i naravno modernog internacionalnog stila..Jedan dogovor koji je prerastao u pokret počeo je dase formira 1975. kada je nekoliko arhitekata, kao što su Rober Stern i Micheal Graves, počeli da rade sa sličnim usmerenjima kao i evropske arhitekte Aldo Rossi, Robert Krier i James Stirling. Iako je bilo nekih bitnih razlika u postupku, svi su oni nastojali da prevazidju modernizam, vraćajući se bogatijem arhitektonskom jeziku. Ubrzo su Hans Hollein i Arata Isozaki pojavili sa svojim električnim gradjevinama, a Philip Johnson je projektovao ATT & T Corporate...

  Do 1980, dogodilo se nekoliko stvari koje su potvrdile opšteprihvaćenost ovog pokreta. Najzanačajnije je bilo odeljenje arhitekture na Bijenalu u Veneciji te godine, koje su organizovali Paolo Portoghesi i komitet čiji sam i ja bio član. Pod nazivom Prisustvo prošlosti, ova izložba u žižu postmodernizma je postavila element istoricizma, tj. najuočljiviji trend u okviru pokreta. Njena vrednost je ležala u pohvali arhitekturi kao reprezentacionog u umetnosti i prihvatanju novog konzesua u okviru postmodernog klasičbog stila.

Sledeći značajan dogadjaj koji se dogodio u to vreme, bio je konkurs za Portlandsku zgradu javnih službi, na kome je pobedio Graves, sa eklektičkom fasadom koja je mogla doći i sa Bijenala umentosti u Veneciji, da nije bila prethodno projektovana. Delomm urbanistička zbog svoje zelene arkade, ona je takodje delom modernistička, njeni crni stakleni zidovi predstavljaju njen unutrašnji javni prostor. Racionalistički stil je takodje prisutan u malim četvrstaim prozorima, dok su njene proporcije i venci nagoveštavali uticaj Egipta i baroka.

U drugim oblastima, postmodernizam je takodje stupao u žižu interesovanja, delom kao rezultat jasnih definicija u okviru kretanja u arhitekturi.