Već krajem 70-tih utopijski principi mod ernizma – inovacija, artistička autentič nost, individualna ek spresija – postali sve više odbojni kritičkoj svesti kas no kapitalističke civilizacije. Postmodernis tička te orija, artikulisana na tako razno rodnim poljima kao što je arhitektura, uporedna književnost, semiotika i poli tičke nauke, dovela je u pitanje veliku modernističku priču za padne kul ture i imala veliki uticaj na vizuelne umetnosti. Iz vestan broj različitih ali povezanih estetskih pos tupaka (poznatih kao “umetnost aproprijacije”) se pojavio u to vreme signalizujući očigledno okon čanje
. Neki umetnici su flagrantno prisvajali dela drugih i nazivali ih svojima da bi demonstrirali mit origi nalnosti i smrt autorskog glasa. Drugi su eksploatisali komuni ka tivnost svojih dela kako bi podvukli neiz bežan uticaj trgovine na svet umetnosti. Na dišanovski način ovi umetnici su in korporirali već izradjene pred mete iz vučene direktno iz sveta komercijale umetnosti u svoje skulpture i instalacije. Treći su proizvodili apstraktna, ge ometrijska platna (kao ambleme mod ernizma) kako bi pokazali da je slikanje, kao bilo koji drugi sistem reprezen tovanja, jedan kod ili tekst koji se može beskrajno um nožavati. Pored toga, postmodernistička kritika svakog autoriteta i feministička kritika fun da mentalno su se preplele u novu društvenu teoriju koja je dala legitimitet novim oblicima stvara laštva.Zato su i mnoge žene povezane sa neok onceptualizmom iskoristile njegovu strategiju prisvajanja, pastiša i simulacije da bi osporili oreol autonomnog umetničkog dela i (muški) kult umet nika. Ross Bleckner, Peter Halley, Jenny Holzer, Jeff Koons, Barbara Kruger, LouiseLawler, Sherrie Levine, Richard Prince, Cindy Sherman, Haim Steinbach i Philip Taaffe su neki od glav nih umetnika čija se dela svrstavaju u neokonceptualizam.
Нема коментара:
Постави коментар