Moj rad je moj rad. To nije drama, nije ples, nije opera - teoretičari nisu znali kako to nazvati. Da li je to slikarstvo, skulptura, arhitektura? Francuzi su to nazivali tihim opera. A meni se uvek činilo da je dobro što uz te radove pridružuju operu jer opera, tojest opus, izvorno znači "rad". Moji radovi tako imaju podlogu u slikarstvu, arhitekturi. Oni plesu u muzici, zvuku. U pozorištu možemo videti sve umetnosti - osim arhitekture i slikarstva - poeziju, filozofiju - sve je tu.
*
Mislim da mislim arhitektonski. Prvo mislim na strukturu. Jednom kada imam strukturu, mogu je zaboraviti, mogu biti slobodan. Ali, bez strukture-ne mogu da rade. Jednom kada sam imao oko 7 godina, ustao sam usred noći otišao u kuhinju i izneo iz ormara sve tanjire i čaše, stavio ih nasred poda i "organizovao" ih jer su me, zbog nedostatka organizacije, dovodili do ludila. Takav sam od rođenja.
*
Oduvek me zanimalo telo, a s druge strane nema ništa lepše od praznog prostora. Započinjete sa praznim blok, onda napravite jednu oznaku koja govori nešto, onda stavite drugu oznaku koja govori nešto drugo itd Uvek mi se čini, ako komad govori vama, onda on i funkcioniše, ali ako vi govorite komadu, to nikada ne funkcioniše.
*
Ja svoje predstave "dijagramirarri 'apstraktno u formama. Započinje sa nečim potpuno apstraktni što počinjem popunjavati. Prema klasičnoj formi, na primer, broj 1 odgovara broju 4, a 2 broju 5, dok 3 ostaje u sredini. Jednom kada imam formu, ja sam slobodan. Bez forme, međutim, ne mogu biti slobodan. Ali, forma nije bitna, ona je samo sredstvo koje vas do nekud dovede.
*
Gledaoci mogu pratiti predstavu kao da šetaju zen-vrtom. Nije bitno poznajete li skrivenu filozofiju. Ako poznajete, možda ćete celu stvar drugačije shvatiti. Ali, posećivati i cijeniti taj vrt može bilo ko drugi.
*
Uvek je u kompaniji zdravo imati izvođača kojeg ne volite ili koji ne voli vas. Kontradikcija u estetici je dobra. Ako o nečemu previše razmišljate, to postaje opasno. Zato je zdravo imati kraj sebe nekoga ko će reći "mrzim pozorište tog Roberta Vilsona, presporo je, prebrzo, suviše eksterno" i slično. To dovodi do ravnoteže.
*
Gertrude Stein je rekla da umetnicima trebaju tri stvari: prvo - ohrabrenje, drugo - ohrabrenje i treće - ohrabrenje. Možete dakle ohrabrivati ljude, razvijati njihove sposobnosti, ali kako neko dolazi do ideje još uvek je misterija. Mi još uvek ne znamo ništa o kreativnim procesima. I ne verujem da ćemo ikada znati. Nema nekog fiksnog načina-neki ljudi najbolje uče u akademskim situacijama, vrlo metodički, neki ljudi u prirodnom okruženju. Sve što ja kao reditelj mogu napraviti jeste da im pomognem. Ja sam ipak van njih. Mogu ih slušati, gledati, sugerisati im nešto. Raditi moraju sami. Treba dakle pokušati naći nešto što je za njih dobro. A ponekad, naći dobru stvar znači napraviti lošu stvar.
*
Ja sam učio gledajući Džordža Balanchinea i crteže Matissea i Jacksona Pollocka. Učio sam od Martha Graham, Shakespearea, Heinera Muller, Christoph ... Ja mogu pokušavati da kopiram Matisseove crteže od sada do smrti, ali nikada mi to neće uspeti. Ali, ja sam učio kopirajući. Tako se uči. I nikad se ne bojte kopirate. Imamo glupe zapadnjački ideje da svi moramo bili originalni i individualni. Vi to jeste. Ali nikada ne možete da hodate kao ja, da govori kao ja ili nacrt kao ja. Čak i ako to pokušate. Vi ćete uvek ostati to što jestejer je vaše telo od svega drugog. Još kao deca učimo imitirajući naše roditelje koji nas tako uče govoriti, hodati, uče nas socijalnim maniri. Nikada se ne bojite kopirate nekoga. Imitacija je uostalom legitiman i zapravo jedini priznati način učenja na Dalekom Istoku. Počinjete sa svojim "vodom" i provodite ceo život sa učiteljem. Tako se prenosi tradicija i uvek ćete otkrivati nešto novo. Avangarde će uvek postojati jer je to zapravo ponovno otkrivanje klasika.
*
Ljudi su mi govorili da je na moje rane radove očito uticalo istočno pozorište, ali ja ga nisam nikada video i nisam ništa znao o njemu. Tek kad sam ga video pre nekoliko godina, uočio sam bliskost. Od "istočnjačkih" vrsta teatra, najdraži mi je "No". "No" teatar je vrlo oblik - način na koji hodaju i govore, kostimi itd To je totalno artificijelno pozorište. Ali ono je, po meni, mnogo bliže prirodi nego Tennesse Villiams koji to pokušava da bude. A meni izgleda artificijelno kada neko pokušava biti prirodan. Ako ste, s druge strane, pristali biti artificijelni, to mi se čini prirodniji. Bar ste bili pošteni. Mislim da je biti prirodan na sceni - laž. Naturalizam je ubio kazalište jer je ono nešto artificijelno. Kada to jednom prihvatite, pošteni ste u onome što radite pa u tom smislu i prirodniji.
*
Moje pozorište je vizuelno, a jezik tela priča svakoj kulturi. Dakle, nema jezičke barijere. Jer, kada gledam sliku ili micanje lišća, mogu to gledati u Kini, Africi ili Brazilu. Umetnik govori univerzalnim jezikom i to nas drži zajedno. Ne zanima me politika jer mislim da ona razdvaja Ijude. Ja sam, medutim, socijalno svestan, a umetnost nas socijalno zbližava.
*
Umetnik uvek radi jednu istu stvar. To je jedno telo koje se menja i raste u različitim pravcima. To je jedno delo, to je jedan posao. Slikar Vilijam Dekuning je rekao da je sam život njegovo delo. Jednom je novinar rekao Albert Ajnštajn: "Gospodine Ajnštajn, da li možete da ponovite to što ste upravo rekli?" Ajnštajn je odgovorio: "Nema potrebe da ponavljam pošto je sve to ista misao". Prust je govorio da uvek piše istu knjigu. Naravno da postoje razlike; sada radim klasične tekstove, ali moj rad je uvek bio klasično mišljenu.
*
Moje delo je kao zvezda padalica; dešava se jedanput. Verujem da za sto godina niko neće raditi Pismo za kraljicu Viktoriju ili Ajnštajn na plaži; to su bili događaji za to vreme. Takav rad se razlikuje od nekih drugih, recimo, od Šekspirovog dela koje se gleda i stotinama godina kasnije.
Moja dela su veoma lična. Ne očekujem da će, recimo, ova gospođa režirati na način na koji ja radim. Nije to škola režije. Sve dolazi iz veoma ličnih iskustava koja sam imao: iz zainteresovanosti za slikarstvo, arhitekturu, ples, tišinu, formalističko pozorište, ali i iz nezainteresovanosti za naturalizam, psihologiju i pričanje o pozorištu! Pozorište je nešto što treba iskusiti. Ako vidim Matisovu sliku ili vidim žutu boju, teško je govoriti o tome; to je nešto što se doživljava. Često mi se čini da je pozorište previše intelektualno; bolje je ne govoriti o pozorištu, već ga samo iskusiti.
*
Moja fascinaciji Kaningamom i Kejdžom potiče odatle što oni misle apstraktno. U zapadnom pozorištu, u zapadnoj operi taj način razmišljanja gotovo da ne postoji. Ja mogu da napravim pokret i on ne mora ništa da znači; mogu da ga napravim dok govorim tekst ili dok pevam pesmu. Taj pokret može da postoji sam po sebi, može da ima čistote u svojoj liniji, u svojoj formi, i to ne mora da ima nikakve veze sa interpretacijom, psihologija, naracijom. Mogu da imam crvenu i žuto-zelenu boju jednu do druge i to, opet, ne mora ništa da znači. Odatle potiče moja fascinaciji njihovim
Druga stvar koju cenim kod Kaningama i Kejdža jeste to kako da konstruiše audio delove i vizuelne delove predstave. Oni to rade odvojeno; Kejdž komponuje muziku, Kaningam radi koreografiju. Prvi put ih spajaju tek na premijeri tako da je ono što čujete ono što čujete, a ono što vidite ono što vidite ... Ova žena me sluša, ali gleda u plafon ... I svoja dela sam osmišljavao na taj separatni način. Počinjao sam od pokreta. Na početku rada postavljam delo bez teksta i bez muzike; dodam ih tek kasnije. Većina reditelja radi obratno; počinje od teksta ili muzike, pa tek onda pronalazi pokret. Ako slušate radio, slobodni ste da zamišljamo slike.
*
Nikada nisam voleo teatar. Nije me interesovalo ni njegova naracija niti psihologija. Više sam voleo balet jer je blizak arhitekturi - moju podlogu predstavljaju slikarstvo i arhitektura. Dopadalo su mi se Balanšin (Balanchine) i Kaningem (Cunningham) jer tu nisam morao da se opterećuje radnjom ili značajem. Mogao sam jednostavno da gledam uzorke i obrasce to mi se činilo dovoljnim. Jedan igrač ovde, drugi igrač tamo, još četiri na ovoj strani, osam na drugoj, a onda šesnaest. . . Pitao sam se da li bi teatar mogao da se bavi istim stvarima kojima se bavi balet, da predstavlja samo arhitektonski raspored u vremenu i prostoru. I talco sam najpre radio komade koji su bili prvenstveno vizuelni. Počeo sam da radim sa različitim slikama raspoređenim na jedan određen način. Kasnije sam dodao reči, ali te reči se nisu koristile da bi ispričale neku priču. One su se više koristile u arhitektonsko smislu: zbog dužine određene reči ili rečenice, zbog njihovog zvuka. One su bile konstruisane poput muzike.
Na primer, kada Lusinda (Lucinda Childes) govori u Ajnštajn na plaži (Einstein on the Beach), ono što je važno je sam zvuk njenog glasa, uzorci njenog glasa. I1 Pismte kraljici Viktoriji (A Letter to Kueen
Skotijevog glasa, između Šerilinog i Sindinog glasa. Želeo sam da sastavi te različite ritmove, te različite načine govora da bih stvorio glasovne efekte. Nije me prvenstveno zanimala sama sadržina. A, istovremeno, i ona je bila tu.
Kada slušate muziku Mocarta (Mozart), ne pitate se se šta ona znači. Samo je slušate. Ono što ja radim smatram jednom vrstom "vizuelne muzike".
Нема коментара:
Постави коментар