iNSTALACIJE

iNSTALACIJE

Termin instalacije je po prvi put upot rebljen u šesdesetim godinama XX veka kako bi se opisale nekonvencijalne kon­strukcije pravljenje za sasvim posebne prilike. Instalacije su umetnički objekti ograničenog trajanja, obično pravljenje za sam dogadjaj. Te dve oso bine, nekonvencionalnost i vremenska limitiranost su bitna obeležja koja kon stuišu jedno delo kao posebnu instalacionu formu sasvim različitu od konvencionalnih skulptura.

Korene instalacione umetnosti moguće je pronaći u aktivnostima ruskih avangardnih umetnika u dvadesetim godinama, posebno u aktivnostima Lisickog i drugih konstruktivista, a zatim i kod dadaista i nadrealista. U šezdesetim godinama art časopisi Artforum, Arts Magazine i Studio International koristili su pojama instalacije da označe način na koji su izložbe aranžirane a potom i za opis fotodokumentacije kojim se dokumetnuje jedna izložba. Minimalisti i postminimalisti koristili su pojam instalacije da opišu specifične postavke svojih posebno aranžiranih objekta. U sedamdesetim godinama pojam instalacija je počeo da se koristi za poseban načine prezentacije video radova. U osamdesetim godinama, nakon nekoliko izložbi koje su sažele svo iskustvo rada umetnnika na instalacijama, pojam je toliko proširen da je počeo da se odnosi gotovo na sve intervencije umetnika u prostoru galerija ili prostorima koji je voljom umetnika određen kao izlagački prostor.

Instalacija je sasvim poseban raspored slika, fotografija, filmskih i televizijskih ekrena, kompjuterskih monitora, slajd projektora, skulptura, predmeta, svetla i zvuka u fiksni galeriski prostor, ili pak neki drugi otvoreni prostor koji postaje scena za nastupajući performans i hepening. In stalacije postoje samo u trenutku kada su postavljene, i za razliku od drugih vidova umetnosti mogu se, kako ističu kritičari, opažati samo u vremenu i prostoru, a svoj konačni smisao pronalaze u svojevrsnoj interakciji sa publikom.

Made se prve manifestacije onoga što su kritičari puno kasnije nazvali instalacijama susreću u hepeninzima Dišana, futurista, dadaista, nadrealista i konstruktivista obično se prava po java instalacija vezuje za umetičke pok rete šezdesetih i sedamdesetih kao što su Pop art, Nouveau Réalisme, Minimalizam, Konceptualna umetnost i process art. A svoj stvarni i sasvim zreli vrhunac insta laciji dosežu tek u osamdesetim i devede setim godinama kada dobijaju i jednu posebnu instiucionu formu. Instalacijom su se na ovaj ili onaj način bavili gotovo svi mladji umetnici, posebno na svojim is ložbama pokušavajući da svom stvara laštvu daju jednu potpuno novu dimenziju značenja. Instalacijom su se bavili Bolotin ski, Kabakov, Košut, Krugerova, Valter De Marija, Kristo, Blum...