Art Povera

Pojam arte povere, ili siromašna umetnost, je prvi uveo u opštu upotrebu italijanski kritičar Đermano Ćelante na jednoj izložbi u Đenovi 1967 na kojoj je predstavio grupu Torinskih i Rimskih umetnika koji su delovali na tragovima postobjektne, procesualne, konceptualne i ambijantalne umetnosti sa primarnim materijalima u drugoj polovini šezdesetih i sedamdesetih godina.

Pojam povera, "siromašan", se u ovom slučaju odnosi na prirodu jednostvnih, potrošnih matrijala slučajno pokupljenih sa otpada visokotehnološki razvijene civilizacije.

Arte povera se razvija na kulturološko-revolucionarnom talasu šezdesetosme, a karakteriše ga, tvrdi Alfonso de Đordis, odbacivanje tradicionalnog umetničkog dela kao tržišnog proizvoda. Umetnici ovog pokreta otkrili su jeftine, veštačke i lako kvarljive materijale. Upotrebljavajući industrijske nuz produkte i otpadne materijale, oni konstrišu različite instalacije ili aranžirane slobodne skulpture koje često zadiru u sam prostor.

Arte povera nastaje iz razvijenog metodskog procesa preciziranja, koji su u postupak umetničkog stvaranja uvele minimalna i konceptualna umetnost. Objekat se, kako ističe Karin Tomas, u umetničkom oblikovanju ne predstavlja kao svrha po sebi, kako je to u dadaističkoj objektnoj umetnosti, već služu tome da stvori svest o kompleksnim odnosima unutar sveta stvari. Ona upotrebljava predmetni trivijalni i uglavnom neupadljiv materijal neke zatečene situacije, da bi na ovoj nezapaženoj ali prisutnoj realnosti naznačile promene u izgledu do koje dolazi kada kreativni plan izmeni uslove jedne situacije i odredi ih na nov način. Tako se sa najmanje utrošenim materijalom prestavlja dejstvo gesta i čina i time oslobađa jedan niz slojevitih asocijalcija... Tako nastaje protivteža primarnim strukturama racionalističke minimalne umetnosti, pri čemu se afirmiše kompleksnost jednostavnosti.

Siromašna imetnost nastaje, kako ističe Miško Šuvaković, i kao reakcija na visokourbanizovane i tehnološke radove novih tendencija i neokonstruiktivizam sredine šezdesetih, ali i kao sasvim nov zahtev da se pređe granica umetničkog dela kao estetski završenog predmeta. Ideja i koncept postaju osnova na kojoj se gradi nestabilni i otvoreni konceptualni i procesualni umetnički rad.

 Najpoznatiji predstavnici torinske grupe su Mario Merc, Mikelanđelo Pistoleto, Đulio Paolini i Pjero Đilardi, a rimske Pino Paskali i Lučano Fabri. Najznačajniji predstavnici internacionalne scene stila arte povera prema Karin Tomsonu je nemački umetnik Rajner Rutenberg, i amerikanci Daglas Hjubler, Lorens Vejner, Ričard Sera,  umetnici koji se mogu ubrojiti i u predstavnike konceptualne i postminimalne umetnosti.